Prošle nedelje sam kasnio na trening. U žurbi sam zaboravio mobilni kod kuće. Shvatio sam to zapravo čim sam izašao iz zgrade, ali mi je bilo mrsko da se vraćam po telefon. Trening je trajao koliko je trajao, posle sam se još i zadržao i gledao s trenerom košarku. A onda sam se polako vraćao kući, sve zajedno nekih šest sati kasnije. Za divno čudo nisam imao propuštenih poziva, niti posebno histeričnih poruka na raznim vajberima i mesendžerima.
Setio sam se onda nekih takvih situacija i zapitao sam se - imam li ja pravo da budem nedostupan? Da ne odgovorim ODMAH SADA ODMAH na neku poruku? Naročito ja koji odajem utisak da sam online non stop, da pišem i kad spavam i da mi je internet priključen direktno u venu? Imam li pravo da jednostavno u jednom trenutku kažem „znate šta, ko vas šiša narednih par sati, dana, čega već, ja odoh da se posvetim sebi i ljudima koji su mi u neposrednoj blizini“? Da, imam. Zamislite, do pre nešto više od deset godina nismo bili TOLIKO povezani. A i ova sadašnja sveopšta povezanost je vrlo mlada, svega par godina. Ponašamo se pak kao da smo se rodili na WhatsAppu. Imamo li pravo na privatnost? Pravo da ne odgovorimo u roku od odmah, da se ne javimo na telefon, a da druga strana ne histeriše? Da li se iko seća kako smo živeli pre ovoga?
