Subota, 20. april 2013, Severna Kosovska Mitrovica, 10:00h
Dragan se budi dok mu zraci sunca poigravaju na licu pokretima zavese koja ćarlija na laganom povetarcu koji dopire kroz odškrinut prozor, a uši mu ispunjava veselo pojanje ptica na obližnjem drvetu - višeglasni štim tradicionalne slobodarsko-patriotske pesme „Volimo te, otadžbino naša“. Otvara oči uz jedan osećaj lakoće kao da će svakog trenutka da poleti, sreća ga ispunjava od glave do pete. „Idem na kafu i ručak sa Šefćetom“, pomisli. Skače iz kreveta, oblači pantalone i ubrzo kreće ka mostu na Ibru. Muzika i osmesi na sve strane, svi slave Sporazum, došla je Evropa, u jednom dvorištu srpske i albanske žene zajedno igraju šotu uz zvuke tehno-remiksa pesme „Hriste Bože, raspeti i sveti“, u drugom se vrti vo na ražnju... „Danas će biti fešta u celom gradu“, razmišlja Dragan dok se skakutavim korakom približava mostu.
Oko mosta nema nikakvih oklopnih vozila, umesto toga s obe strane reke vidi vojnike KFOR-a kako drže ogromne cevi poput predimenzioniranih cevi usisivača, a koje se završavaju u nekakvim mašinama koje bučno bruje, ali danas to nije problem. Danas i bombe da padaju okolo, ništa ne može pokvariti radost Obećanog Sporazuma. „Isušuju Ibar!", čuje Dragan. Okrene se u pravcu zvuka i vidi Šefćeta kako stoji na mostu i smeje se, upirući prstom u vojnike. „Zamisli, isušuju ga!" - „Zašto?“, pita ga Dragan zbunjeno. „Zato što će tu od večeras da teku med i mleko!“, kaže Šefćet kroz smeh i prilazi mu da ga zagrli. „Kuda ćemo?“, pita. Dragan se zamišljeno smeška. „Kako kuda? Na naše staro mesto!“
Prelaze most ka južnoj strani grada, ushićeno razmenjujući utiske o sinoćnim vestima iz Brisela. S obe strane ulice stoje bivši pripadnici OVK i bacaju latice cveća na prolaznike. „Čujem da je Ivica na večeri pevao Miljacku na albanskom“, kaže Šefćet kroz smeh. - „Da, bilo je na vestima“, kaže Dragan. „Bio je čak i snimak - Vučić i Tači zagrljeni, pevaju ‚Bože Pravde‘ na melodiju kosovske himne!“, uzvikuje, skoro se gušeći od smeha. „Doduše, kad se himna zove ‚Evropa‘, to je savršeno prikladno!“, dodaje. Prolaze pored pravoslavnog groblja, na kojem celi timovi ljudi rade, sređuju travu, veselo pevaju, kamenoresci razgledaju polupane spomenike, dogovaraju se kako da ih poprave. Sveštenik sa iPadom u ruci obilazi grobove i upisuje koje treba osveštati. Vidi Dragana i Šefćeta kako prolaze, mahne im veselo. Oni mu uzvrate.
Stižu pred aščinicu „Hilari“, bace pogled kroz staklo - dupke puno. „Da idemo negde drugde?“, kaže Šefćet. „Ma jok, bre, napraviće nama Bekim mesta“, uzvraća Dragan i otvara vrata. Zagušljivo je, dim od cigareta se može seći nožem, ali svi su veseli, iz zvučnika trešti Cecina pesma „Beograd“, na televiziji se vide izveštaji iz Brisela i tamošnjeg veselja u sedištu EU. Prilazi im debeli, prosedi vlasnik aščinice, Bekim. „Dragane! Šefćete! Evo, sedite ovamo!", viče, pokušavajući da nadjača muziku i vodi ih ka praznom stolu u ćošku. Sedaju. „Šta ćete?“, pita ih. - „Espreso ili...?“ - „Srpsku kafu, naravno, brate mili!“, uzvikuje Šefćet kroz smeh. „Ja ću tursku, ili albansku ako imaš!“, kaže Dragan cerekajući se. Bekim se pravi da koluta očima i odlazi sa osmehom na licu. Grupa razdraganih muškaraca se hvata u kolo oko centralnog stola u aščinici. Završava se „Beograd“ i kreće „Kosovska“ od Bijelog Dugmeta. Nastavljaju da igraju.
Bekim im donosi male ibrike s kafom i fildžane. Ibrici su novi, sa urezbarenim krugovima sačinjenim od po dvanaest zvezdica. Piju kafu, puše, smeju se. „Jesi čuo da će šverceri droge sav novac od prihoda dati za siromašne Srbe na jugu, jer je ovde sada sve rešeno kroz Zajednicu opština?“ - „Sjajno!“, kaže Dragan kroz radostan osmeh. „Jutros je bilo na vestima da će Žutu kući pretvoriti u muzej“, kaže Dragan dok Šefćetu kreću suze radosnice. „Znam, video sam!“, kaže. „Jesi video onog bivšeg vojnika koji priča kako je maštao o ovom danu sreće, radosti i mira dok je vadio bubrege onom čoveku iz Uroševca? Kako dirljivo!“ Dragan klima glavom uz kez preko celog lica. „Rekao je da će za novac koji je dobio za te bubrege kupiti ikone za crkvu u Prištini...“ Muzika se stišava, Bekim pojačava televizor, buka u kafani prestaje, svi hoće da čuju vesti još jednom.
„Kako saznajemo iz sedišta SPO, Vuk Drašković će večeras, posle više meseci angažovanog pisanja tekstova o neophodnosti Sporazuma s Kosovom za Blic, napokon imati seks sa svojom suprugom Danicom... a sada idemo slikom uživo u Brisel“, kaže voditeljka na RTS. Na ekranu se vidi reporterka tamnosmeđe kose, iza nje na pozornici za konferenciju za novinare stoje Ivica Dačić, Aleksandar Vučić, Hašim Tači i Ketrin Ešton. Svi deluju mamurno, ali izuzetno radosno. Frizura Ketrin Ešton deluje pomalo „razdrmano“. Ona svakih par sekundi baca čežnjive poglede i zadovljne osmehe ka Aleksandru Vučiću. „Poštovani gledaoci, pozdravljamo vas iz Brisela. Svakog trena počinje vanredna konferencija za novinare sa novim saopštenjima zvaničnika Beograda i Prištine.“ Kamera u tom trenutku s nje prelazi na govornički pult, kojem se prva približava Ketrin Ešton, usput namigujući Vučiću koji se pravi da ništa ne primećuje. „Dame i gospodo, dobrodošli. Prvi će vam se obratiti premijer Kosova, Hašim Tači.“ Tači prilazi pultu. „Poštovani, biću kratak. Ovim Sporazumom postigli smo sve što smo oduvek želeli za naša dva naroda i naše dve prijateljske države. Stoga vam uz neizmerno zadovoljstvo saopštavam da se povlačim iz politike, kako bih se posvetio humanitarnom radu za italijanske modne kuće. Hvala vam.“ Buran aplauz novinara. I prisutni u aščinici aplaudiraju. Ketrin Ešton najavljuje Vučića. On prilazi i u mimohodu je skoro neprimetno, ali nežno dodirne za podlakticu. „Ja bih voleo da mi se premijer pridruži za pultom za ovo vrlo važno saopštenje“, kaže Vučić i Ivica, rumenih obraza, prilazi i staje mu s desne strane. „Posle skromne večere kojom smo na neki način proslavili parafiranje Sporazuma, premijer Dačić i ja smo imali jednu skoro celonoćnu video-konferenciju s predsednikom Nikolićem i čelnicima nekolicine nevladinih organizacija, da bi nam se potom pridružio i gospodin Tači. Svesni veličine ovog trenutka u našoj novijoj istoriji i potrebe za validiranjem ne samo vrednosti ovog Sporazuma, nego i evropske budućnosti koju delimo svi i kojoj zajedno hrlimo, odlučili smo da se sledeća Parada Ponosa održi u Kosovskoj Mitrovici, kao najevropskijem gradu u regionu. Radni slogan parade je ‚Mostovi ljubavi‘ i već sada možemo reći da očekujemo veliko slavlje tog dana na mostu na Ibru.“ Gromoglasan aplauz novinara, Ketrin Ešton briše suzu koja joj kaplje iz oka, Ivica se zadovoljno smeška. U aščinici povici ushićenja i radosti, ljudi se grle i nazdravljaju. Dragan i Šefćet se gledaju u oči, i pre no što su svesni, zagrljeni su i strasno se ljube. Posle petnaestak sekundi koje obojici deluju kao večnost u kojoj su potpuno sami, odvajaju se, obojica se smešeći. „Čoveče, koliki ti je jezik“, kaže Dragan trljajući grlo. „Ne boj se, nije to najduže što imam“, kaže Šefćet s vragolastim sjajem u očima i namiguje mu.
Eto tako. Srećan vam Sporazum.
