Pre no što započnem našu današnju pripovetku, moram naprosto odmah da se ogradim. Naime, potpuno sam svestan da je apsurdno da ja koji skidam mesečno stotinjak gigabajta muzike i filmova s neta govorim nekome nešto o autorskim pravima, ma šta nam ovakve slike poručivale:
No, budući da se desilo meni, naravno da sam se osećao povređeno. Pobogu, pa i ja sam sujetan kao i svako drugi. Elem, bila nam Beyoncé u Beogradu, započela kod nas svoju novu turneju. Sve sjajno i bajno, nema potrebe da posebno pišem o tome. Ali, zadesilo se da sam ja stajao blizu B-bine, oko koje je bio posebno ograđen prostor, unutar kojeg su sedeli oni najbrži, najuporniji, koji su u pretprodaji kupili karte za tih par mesta unutar i oko same bine. E sad, u Beogradu se tih (i ovih) dana zadesio i Bodyguard lično - Kevin Kostner. I zbilo se da je g. Kostner došao na koncert gospođe Karter, u pratnji MekDžija, te sam ja naravno kao i svaka internet-whore njih lepo slikao i odmah (sada odmah) okačio na instagram:
I onda su sliku lajkovali razni ljudi i tu bi se sve moglo završiti.
No, kako to obično biva, i ova priča ima uvod (upravo završen), zaplet (koji počinje evo sad odmah) i razrešenje (sledi na kraju).
Preksinoć ja surfujem po sajtovima dnevnih listova i portalima da vidim šta kažu o koncertu, kad ono na sajtu Blica tekst „I Kevin Kostner bio na koncertu Bijonse“ i kao prilog - moja fotka! Ne moja u smislu ja na fotografiji, nego ova gorenavedena. Pre toga sam video da su je i neki Beoncé-fan-twitter-nalozi okačili kao svoju, ali to me nije tako razbesnelo kao čin koji je izveo Blic, budući da je to ipak dnevni list velikog tiraža, koji zarađuje pare za razliku od pomenutih tviteraša. I tako ja ne budem lenj, nego prvo pošaljem jedan hejt-mejl na redakciju Blica, a onda budem dokon i napišem jedan mail i direktno na adresu Ringier Axel Springer, na mom urednom nemačkom, izrazim zaprepašćenje, duševnu bol, jer pobogu, kako to da urade meni, kolegi iz branše, osećam se lično napadnuto, o tempora, o mores! Imao sam dakle prave pravcate diva-momente, ali ono ’ajde, kad se može nekim pevaljkama, može se i meni. Jer ipak, niti su naveli ikakav izvor, niti su mene kontaktirali da me pitaju za fotografiju, a kamoli da mi ponude da plate. Jer vredi znati da se prava na fotografije skupo plaćaju po internetima. Juče ujutro, čim sam oči otvorio, dohvatio sam se telefona i okrenuo redakciju Blica, zahtevajući puno ime i prezime novinara koji se krije iza inicijala I.H, a koji je napisao dotični članak na njihovom sajtu (usput, nije li malo bezveze kad se novinari tako potpisuju samo inicijalima?). Proslede oni mene kod zamenika urednika za kulturu, kažem ja njemu, da dodam malo na težini, kako sam ja kolega iz branše, bivši urednik na crkvenom radiju Slovo ljubve, kaže čovek zna već da sam slao mail, zna i da sam pisao Nemcima, javili su im se oni već (jer se Nemci brinu za zakone, za razliku od ovih naših), izvinjava se čovek, kaže nisu mogli da me nađu, pretražili su ceo internet (a ja ’vako glavat, a oni ne mogu da me nađu), i tako ode slika u štampu bez autora, o tempora, o mores, ali šta je tu je, eto na sajtu možemo da ispravimo odmah, ali avaj, ode slika u štampano izdanje, avaj, šta ćemo? Eto, možemo sutra da objavimo i Vašu fotografiju (dakle ovog puta sliku moje glave) i informacije, eto, ako želite. Ja kažem: „Ali vi znate da se fotografije plaćaju?“ Kaže on: „Vi biste nama kao bivši urednik crkvenog radija naplatili fotografiju?“ Ja, naravno, kažem: „Naravno.“ Ali onda, znajući neke stvari koje on ne zna (a to je da ja zapravo više nisam vlasnik te fotografije, nego ona pripada Marku Cukerbergu, vlasniku društvenog interneta), kao spustim loptu i složim se da sutradan bude objavljena informacija o poreklu fotografije i razmenimo još po koju ljubaznu reč i spustimo obojica slušalicu. Pre toga mi on kaže da je Telegraf prvi objavio sliku i da su oni to od njih videli. Srećom pa znam nekog tamo (@mcbojah), i zamolim ga lepo da me navedu kao autora i to bi učinjeno. Blic u međuvremenu skloni sporni članak potpuno sa svog sajta. I bi veče, i bi noć, kad jutros... stiže mi SMS od gazde stana kako nije znao da ima tako svestranog stanara, blogera (a gledao me bar triput na televiziji), ja zbunjen... i jave mi šta se zbilo. Evo šta:
Što reče Andrej Jeftić, koji mi je okačio ovu fotografiju na fejsbuk - malo je smešno napisano. Al’ ’ajde, poklonu se u zube ne gleda, besplatna reklama je besplatna reklama. Ja njima fotku, oni meni reklamu, i pošto su najavili da će blog biti redovno ažuriran, gotovo je, moraću redovno da pišem.
Živi bili pa videli.
P.S. Blic mi je nudio saradnju, ukoliko imam tako još nekih ekskluzivnih fotografija (a ova je ekskluzivna, jer em novinari nisu smeli da fotografišu na koncertu - na sreću - em niko osim nas koji smo stajali tu u blizini nije znao da je prisutan g. Kostner), ali sam im rekao da nije to baš moje primarno polje delatnosti, da se ja više bavim pisanom rečju i da ja zapravo želim da budem nova Vedrana Rudan. A voleo bih i da budem uticajan kao Istok Pavlović. On je ipak otkrivanje tople vode uzneo na nivo umetnosti. Ah, osećam se kao na takmičenju za mis.
Živi bili pa videli. x2
