Ukoliko ste prevodilac u Srbiji, sigurno ste već bili u situaciji da vam neko traži da neki posao uradite u nenormalnim uslovima i u sumanuto kratkom roku, ubeđujući vas da „tu nema mnogo posla“, uz obavezno „lako ćeš ti to“, „ma šta je to za tebe“ i slične fraze. Naravno, novac koji uz to nudi ne samo da nije u skladu sa kratkim rokom, nego ne odgovara mi stvarnoj ceni posla. O rokovima isplate tek da ne govorimo.
Ja sam bio nebrojeno puta u takvim situacijama, ali ono o čemu večeras pišem prevazilazi sav bezobrazluk potencijalnih poslodavaca s kojima sam ikad imao posla zajedno.
Naime, pre nekoliko meseci dobio sam informaciju da produkcijska kuća „Emotion“ traži prevodioca za nemački, jer treba da adaptira nekakvu seriju s neke nemačke televizije, pa traži nekog da uradi prevod scenarija. Kaže mi prijatelj da ima jedno 200 epizoda, kaže „javi se, mogu to biti dobre pare“... i ja razmišljam što da ne, verovatno je nešto zabavno, plus ubaciš se u priču, eno vidi Mikija iz Kupinova, on je sad zvezda, možeš i ti možda da završiš jednog dana kao voditelj tamo... i tako im pošaljem mail u fazonu „dobar dan, dobar dan, ja sam taj i taj, tako i tako...“ Potom me prvo pozove telefonom, a onda mi pošalje mail Aleksandar Miljuš, producent „Velikog Brata“. Kaže čovek, u vrlo kratkim crtama, da je potrebno prevoditi dva scenarija dnevno, da je cena po scenariju 2500 RSD, da ih ukupno ima 200 i da mi u prilogu dostavlja primer scenarija da pogledam. I pomislim ja da to mora da je nešto kratko, čim je plaćeno tako malo, i pomislim super, taman da podelim posao sa koleginicom... kad ono – ne lezi vraže. Otvorim scenario i vidim da je u pitanju nešto slično „Preljubnicima“... dakle konačan dokaz da ubedim ukućane da su „Preljubnici“ izmišljeni slučajevi. Što je jedino pozitivno u ovoj priči. A drugo... scenario je „težak“ preko 30 prevodilačkih šlajfni (1800 znakova sa razmacima). Dakle kada se sabere – oni traže da im prevedem oko 64 šlajfne dnevno. Prema nekim mojim kolegama, UN preporučuje da se prevode četiri šlajfne dnevno. Većina naših izdavačkih kuća od prevodilaca traži oko deset šlajfni dnevno. Prevesti 64 šlajfne dnevno (ne ulazeći u to da li je to urađeno dobro ili ne) je NEMOGUĆE. Dakle, čak i da sednete ujutro i prevodite bez prestanka, bez drugih poslova, bez jela, pića i odlaska u toalet... ne možete postići taj posao. To jedno. A drugo, i mnogo bitnije: prevod jedne šlajfne s nemačkog u proseku košta oko 10 €. To znači da bi taj posao na dnevnom nivou vredeo oko 640 €. A „Emotion“ nudi koliko? Manje od 50 €! Dakle, oko trinaest puta manje od realne cene. U trenutku sam bio toliko šokiran da nisam znao šta g. Miljušu uopšte da odgovorim. Hteo sam da napišem nešto poput: „Poštovani, posao koji nudite je nemoguće obaviti u uslovima koje postavljate, a cena je toliko bezobrazno niska da sam spreman da ja VAMA ponudim sledeće: nađite nekog ko može da obavi taj posao za te pare i JA ću ga plaćati!“ Međutim, ostao sam u šoku mesecima i nisam mu nikad ni odgovorio. Na sreću. Jer kako čujem, našli su nekog studenta da im odrađuje pomenuti posao... samo mi još fali da plaćam nečiji loše urađen posao (a ne može nikako biti dobar) 50 € dnevno.
Naime, pre nekoliko meseci dobio sam informaciju da produkcijska kuća „Emotion“ traži prevodioca za nemački, jer treba da adaptira nekakvu seriju s neke nemačke televizije, pa traži nekog da uradi prevod scenarija. Kaže mi prijatelj da ima jedno 200 epizoda, kaže „javi se, mogu to biti dobre pare“... i ja razmišljam što da ne, verovatno je nešto zabavno, plus ubaciš se u priču, eno vidi Mikija iz Kupinova, on je sad zvezda, možeš i ti možda da završiš jednog dana kao voditelj tamo... i tako im pošaljem mail u fazonu „dobar dan, dobar dan, ja sam taj i taj, tako i tako...“ Potom me prvo pozove telefonom, a onda mi pošalje mail Aleksandar Miljuš, producent „Velikog Brata“. Kaže čovek, u vrlo kratkim crtama, da je potrebno prevoditi dva scenarija dnevno, da je cena po scenariju 2500 RSD, da ih ukupno ima 200 i da mi u prilogu dostavlja primer scenarija da pogledam. I pomislim ja da to mora da je nešto kratko, čim je plaćeno tako malo, i pomislim super, taman da podelim posao sa koleginicom... kad ono – ne lezi vraže. Otvorim scenario i vidim da je u pitanju nešto slično „Preljubnicima“... dakle konačan dokaz da ubedim ukućane da su „Preljubnici“ izmišljeni slučajevi. Što je jedino pozitivno u ovoj priči. A drugo... scenario je „težak“ preko 30 prevodilačkih šlajfni (1800 znakova sa razmacima). Dakle kada se sabere – oni traže da im prevedem oko 64 šlajfne dnevno. Prema nekim mojim kolegama, UN preporučuje da se prevode četiri šlajfne dnevno. Većina naših izdavačkih kuća od prevodilaca traži oko deset šlajfni dnevno. Prevesti 64 šlajfne dnevno (ne ulazeći u to da li je to urađeno dobro ili ne) je NEMOGUĆE. Dakle, čak i da sednete ujutro i prevodite bez prestanka, bez drugih poslova, bez jela, pića i odlaska u toalet... ne možete postići taj posao. To jedno. A drugo, i mnogo bitnije: prevod jedne šlajfne s nemačkog u proseku košta oko 10 €. To znači da bi taj posao na dnevnom nivou vredeo oko 640 €. A „Emotion“ nudi koliko? Manje od 50 €! Dakle, oko trinaest puta manje od realne cene. U trenutku sam bio toliko šokiran da nisam znao šta g. Miljušu uopšte da odgovorim. Hteo sam da napišem nešto poput: „Poštovani, posao koji nudite je nemoguće obaviti u uslovima koje postavljate, a cena je toliko bezobrazno niska da sam spreman da ja VAMA ponudim sledeće: nađite nekog ko može da obavi taj posao za te pare i JA ću ga plaćati!“ Međutim, ostao sam u šoku mesecima i nisam mu nikad ni odgovorio. Na sreću. Jer kako čujem, našli su nekog studenta da im odrađuje pomenuti posao... samo mi još fali da plaćam nečiji loše urađen posao (a ne može nikako biti dobar) 50 € dnevno.
I šta je naravoučenije svega ovoga? Nema ga. Ja sam i dalje u šoku.
