Proteklih dana mnogi
na mnogim stranama polemišu o najnovijoj sramnoj odluci još uvek aktuelne
vlade, odnosno Ministarstva obrazovanja, a koja glasi da se na predstojećem
prijemnom ispitu za srednje škole u Srbiji, iz srpskog jezika, pravopisne greške,
mešanje pisama i oblika slova neće bodovati negativno. Reaguje Aktiv profesora
srpskog jezika i književnosti, reaguju uzrujani roditelji, reaguju blogeri,
reaguju uticajni tviteraši (kako koji doduše), reaguje cela nacija, Jovana
Janković (inače dokazano izuzetno pismeno elokventna) i Srđan Predojević juče ujutro razgovaraju s predstavnikom Ministarstva i pokušavaju da dobiju neko smisleno
objašnjenje... Ceo jedan internet reaguje, iako je većina sajtova
(strogo posmatrano) nepismena. Neko bi rekao da ova odluka dolazi namerno u
trenutku kada Diva objavljuje svoj novi album, kako bi se ljudima skrenula
pažnja, kako bi se manje prodao, jer pobogu, ona ipak nije podobna. Ona voli
Čedu.
Nego, da kažem ono
što sam rekao na milion drugih mesta već, ali eto, da bude zabeleženo i ovde.
Mislim da to što će se deci na prijemnom
ispitu gledati kroz prste ne znači da će im se i kasnije gledati kroz prste. A
mislim i da ne treba kažnjavati decu za nepismenost celokupnog sistema. Problem
jeste pak to što se ovim ustupkom priznaje da je sistem nepismen, kao i
činjenica da ne planiramo da preduzmemo ništa kako bismo ga opismenili, niti da
kaznimo one koji decu nisu naučili kako treba i šta treba. Evo recimo ja sam (a
sad, iako će me mnogi optužiti za ego-centrizam, izvinite, sorry but jebi ga,
ja mogu da govorim samo na osnovu svog iskustva, nisam tako ekstrasenzoran kao većina vas ostalih
koji doživljavate i preživljavate tuđa iskustva)... i sad posle ovolike interjekcije kako da se setim šta sam
hteo da kažem... A, da... Evo ja sam recimo bio na takmičenju iz srpskog jezika
(svojevremeno), na kojem je u pitanju savršenom ćirilicom pisalo „сингулариа тантум“ i „плуралиа тантум“. Drkoš kakav sam, nisam mogao da odolim, te sam na
margini napisao: „Draga gospodo iz komisije, ovi termini ne mogu da se pišu
ćirilicom.“ Takođe sam imao udžbenik iz fizike za treći razred srednje škole
(izdanje Zavoda za udžbenike), u kojem je, takođe savršenom ćirilicom pisalo „перпетуум мобиле“. Znam za nastavnice srpskog koje decu uče da se redni
broj „18.“ (ili bilo koji drugi) pišu ovako: „18-ti“. Sveopšte mešanje
akuzativa i lokativa („Idem na autobuskoj
stanici“) je odavno standard, kao i mešanje određenog i neodređenog vida
prideva („Ovaj gospodin je baš fini“).
Zamena glasova je takođe deo opšteg standarda („preključe“, „sumljivo“). Na
određenim katedrama na Filološkom fakultetu u Beogradu studentima čije je
maternje narečje ijekavski ne dozvoljavaju da svoje vežbe pišu na datom narečju (još
uvek književnom!), jer „izdavači to ne bi tako prihvatili“ (iako to sa
izdavačima veze nema, to je njihova lična vežba, jelte). Većina medija koristi
engleski format interpunkcija (navodnici su gore-gore, umesto dole-gore), jer
su programi i sajtovi pre-formatirani na engleski (umesto da lepo napišu prvo
sve u Wordu pa kopiraju), mnogi radnici u medijima (a i uopšte
korisnici jezika i kompjutera) ne umeju da koriste srpsku tastaturu i sve naše
dijakritičke znake („dj“ nije đ, i dve zapete umesto donjih navodnika nisu
dopuštene, ma kako vama to izgledalo vizuelno), mnogi novinari u određenim
situacijama ne umeju da napišu rečenicu sa ispravnim redom reči („... povodom
napada na granici albanskih ekstremista...“), frljamo se s padeži (svugde ćete videti „pomoći nekoga“ umesto „pomoći nekome“), vlada opšta zbrka u
vezi sa „u vezi sa“ (koristi se isključivo sa „sa“, nikako u verziji „u vezi“+genitiv),
kao i u vezi sa povratnim zamenicama („spojite kabl sa svojim utikačem“ – žao mi
je, ali ja nemam utikač na sebi), izgleda kao da malo ko zna kad se koristi „radi“,
a kada „zbog“... Mogao bih ovako do sutra, ali čemu? Jasno je nama svima da je pismenost
odavno potcenjena, i jasno je i da sistem ovakvom odlukom (preporukom, čime
već) Ministarstva zapravo kapitulira pred najezdom neznanja i
nezainteresovanosti; jasno je i da mnogi među onima koji ovih dana govore na
ovu temu ne znaju baš razliku između pravopisa i gramatike, ali otkud sad svi ti silni borci za srpski jezik,
pravopis i gramatiku? Gde ste bili do sad? Otkud se pojaviste sad, poput onih
fantomskih lingvista što se naprasno pobuniše protiv „mosta na Adi“? Zašto su
vaši sajtovi i dalje ne baš pismeni? Zašto su vaši đaci ne baš pismeni? Zašto
koristite „dj“, englesku interpunkciju i možda jednu od najgorih jezičkih
pojava – „ošišanu latinicu“, i sad ste našli da se snebivate nad sunovratom
jezika kojem i vi (tj. svi mi)
svakodnevno doprinosite/mo? Jezik ne održavaju neke tamo institucije,
reformatori i njima slični, jezik održava svako od nas pojedinačno. I sve dok
se svako od nas ne bude u svakom
trenutku trudio da piše ispravno (o govorenju ovog puta nećemo), jezik će nastaviti svoj sunovrat. A nad
prosutim mlekom ne vredi plakati.
A onda, na sve to,
dođe ovaj klip:
Gledam i ne
verujem. Ili ne želim da verujem? Ovaj klip naizgled nema veze sa problemom
koji se nalazi pred nama, ali mislim da itekako ima, jer samo pokazuje opšte
stanje duha sveta – 39 sekundi briljantnog prikaza savršenog nipodaštavanja znanja i poznavanja, kao i nespremnosti da u svakom trenutku budemo na
vrhu zadatka. Čemu znanje, kad imaš
Google (images)? Taj moto kao da se uvukao iz nepismene, neobrazovane mase u
one slojeve koji treba da rade na opismenjavanju i obrazovanju. I ja se onda
čudim što je postalo potpuno medijski prihvatljivo da Diva otpeva pesmu u kojoj
u okviru četiri minuta razumem deset reči. Baš si budala, Miljane.
P.S. Još jednom savet za
blogere i generalno one koji pišu na internetu, a važno im je da to što pišu
bude napisano pismeno – prvo sve napišite u Wordu, sa srpskom tastaturom i
Wordom podešenim na srpski jezik, ako je potrebno da uklonite formatiranje iz
Worda, možete prvo kopirati u Notepad, i onda kopirajte sve to na sajt i
gotovo.
P.P.S. Setih se još jednog divnog primera obrazovnog stanja tamo kuda mi hrlimo:
Dobro de, svakome se može desiti da omane kad je tako blizu karte sveta bez ucrtanih državnih granica. A može da se desi da omanu i oni koji to javno prikazuju (iz ovih ili onih namera), bar u prevodu. Naime, Merkelova ne kaže „Rusija? Tako je blizu?"
Ona kaže: „Odatle ih dolazi toliko mnogo?“ Snimak je iz međunarodne škole, a na
karti se pokazuje koliko učenika dolazi iz koje zemlje. Eto.
