Obećao sam...

Obećao sam pre skoro devet meseci da ću pisati redovno, svaka dva-tri dana. Potpisaše sporazum u Briselu, ja napisah Basnu o Draganu i Šefćetu i... ništa. Prolazili dani, nedelje, evo i meseci, ja ne mogu da se nateram da pišem. Ah, pišem ja svakodnevno na fejsu (i ponekad na tviteru), ali to su kratke forme, „neobavezne“. Znate ono kad pratite neku seriju, pa ne stignete da pogledate poslednju epizodu? Pa onda nemate kad da nadoknadite, pa se epizode gomilaju, gomilaju i vi nikako ne možete da ih sustignete više... a onda zaboravite i radnju serije i morate da je gledate ispočetka? Za vas koji čitate Marvelove stripove: to je kao kad propustiš tri broja u sred nekog krosovera.

Prvo je Slavica, (gospođa) ministarka zdravlja pričala o nastavku pregovora o Kosovu. Setio sam se tad vremena vlade Vojislava Koštunice (VVVK), kada su svi DSS-ovi ministri pričali samo o Kosovu, počev od ministra za rudarstvo pa do ministra za Kosovo. I taman sam hteo da pišem o tome i onda je krenulo ludilo neopisivih razmera, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге. Амин. (Jn. 21, 25).

Ubijanje kulture?!

Sledi još jedan tekst gosta-autora Stefana Šparavala. Ovog puta, on se uhvatio u koštac s problemom kulture u državi Srbiji, na sebi svojstven način, a pošto se u dobroj meri slažemo, prepustio sam njemu tu temu. Tekst je pisan juče, kada je održan i protest za kulturu, ili kako su ga već nazvali.

Ovih dana aktuelno je tzv. „Državno ubijanje kulture“. Oštrim i ljutitim istupima doajena srpskog filma, teatra i muzike (odveć poznati pod zbirnim nazivom „kulturni radnici“) država je optužena da promoviše šund, masakrira kulturu, a na današnji dan je i organizovan protest koji je imao veoma kontroverzan slogan „DRŽAVA JEDNAKO KULTURA“, koji je verovatno ravan „kulturnoj politici“ opskurnih ličnosti poput Maocedunga ili Staljina.

Vizuelno-tehnički spektakl „Viva la Diva“ ili Vidovdan, dan prvi

Većina vas verovatno nema pojma šta se tačno podrazumeva pod „novi kalendar“ i „stari kalendar“. Milijarde nacionalno osvešćenih srpčića sa tri prsta se kunu u stari kalendar, raspeto Kosovo, Arkana, Cecu, Šešelja, a ne znaju ni koji je koji datum po starom kalendaru. Zašto ovo pišem? Pa vidite, juče je bio Vidovdan. Vidovdan je 15. juna, po ma kom kalendaru da se gleda. To je ono na šta se obično ne obraća pažnja, jer mi sve datume izražavamo po novom, neprijateljskom kalendaru, koji inače koristimo svakodnevno. Dakle, juče je bio Vidovdan. I tako se zadesilo u zemlji Srbiji, na ušću dveju (ili dvaju, kako vam volja) reka, da prvi Vidovdan, po novom, modernom kalendaru, Milankovićevom dapače (onom, na kojem je većina Pravoslavnih Crkava), obeleži moderna diva naše scene, žena koja ganja svetske trendove i nema dlaku na jeziku kada želi da (opravdano ili ne) uputi kritiku kolegama, svejedno da li su kolege iz Srbije ili sa Marsa, žena koju niko ne voli, jer ima muda da kaže da smo seljaci, da će ona da nas prosveti, jer se ne prži na tri prsta, ne reklamira svoju porodicu na koncertima i nije bila udata za potencijalnog ratnog zločinca i ozvaničenog kriminalca, niti je sama bila u 'apsani. Kod nas, budi šta god hoćeš, jebi, jedi ako hoćeš živu decu, samo ćuti i digni tri prsta i kaži „Kosovo je Srbija“ i sve je oprošteno. Jebe te više u mozak od ikog na estradi, ali je super, tri prsta uvis! Čak će ti i premijer doći na slavu. Kod nas, sve se prašta, samo iskrenost ne. I novine ti kažu da si majmun ako ih ne čitaš.

Tako je bilo i sinoć, tako je i danas -  po vascelom medijskom i socijalno-društvenom nebu Nebeske Srbije svi likuju „Gotova je! Debakl!“ i slične parole, a svi uglavnom niti je vole, niti su išli tamo da vide svojim očima i čuju svojim ušima, niti je u suštini normalno da se bavite stvarima koje ne volite. To je negativno, znate. Dobićete čir želudca od toga.

Kad kazaljke se sklope

Večeras imam posebnu radost da vam predstavim novog gosta-autora na blogu - Stefana Šparavala. Svakodnevno se smejem njegovim statusima na fejsu i nadam se da ćemo se svi zajedno smejati njegovom uglu posmatranja ludila oko nas. Njegov debi u Diznilendu posvećen je mahnitosti koja kod nas prati današnji dan. Uživajte!

P.S. Slika koja na kraju teksta ilustruje sve, potiče takođe od Stefana.

Danas autobusi nisu smrdeli na znoj. Smrdeli su na somovinu i pastrmku. Mislim, nije da je znoj prestao nego ga je miris ubijene, a bogami i satrulele ribe, potpuno nadmašio. Danas ljudi manijakalno jure po rafovima i gledaju sastav proizvoda, jer se domaći sir, nasečeni kulen i drugi brendovi nekako moraju kompenzovati. Neki i puste suzu što napolitanke imaju tragove mleka, čuje se i vrisak zbog spoznaje da ne postoji posni punomasni feta sir.

Obećani Sporazum ili Basna o Draganu i Šefćetu

Subota, 20. april 2013, Severna Kosovska Mitrovica, 10:00h

Dragan se budi dok mu zraci sunca poigravaju na licu pokretima zavese koja ćarlija na laganom povetarcu koji dopire kroz odškrinut prozor, a uši mu ispunjava veselo pojanje ptica na obližnjem drvetu - višeglasni štim tradicionalne slobodarsko-patriotske pesme „Volimo te, otadžbino naša“. Otvara oči uz jedan osećaj lakoće kao da će svakog trenutka da poleti, sreća ga ispunjava od glave do pete. „Idem na kafu i ručak sa Šefćetom“, pomisli. Skače iz kreveta, oblači pantalone i ubrzo kreće ka mostu na Ibru. Muzika i osmesi na sve strane, svi slave Sporazum, došla je Evropa, u jednom dvorištu srpske i albanske žene zajedno igraju šotu uz zvuke tehno-remiksa pesme „Hriste Bože, raspeti i sveti“, u drugom se vrti vo na ražnju... „Danas će biti fešta u celom gradu“, razmišlja Dragan dok se skakutavim korakom približava mostu.

Paralelna stvarnost ili Poneka istina o građanskom ratu

Upravo sam se vratio iz paralelne stvarnosti. Znam ja da ona postoji, trudim se da je ignorišem, ali eto, nekad me ni krivog ni dužnog uhvati. Naime, večeras sam bio na promociji ruskog prevoda knjige „Srpski general Ratko Mladić - Sudbina branioca otadžbine“ autorke Ljiljane Bulatović u Ruskom domu. Otkud tamo? Navukli me! Poznanik, dirigent iz Bijeljine, reče mi danas kako njegov hor (Libero se zove) nastupa večeras u Ruskom domu, saznam usput da je neka promocija večeras, pomislim „pa dobro, post je, verovatno je neka duhovna tema“, zamenim smene na poslu, odem tamo... kad eto. Mladić. Baš danas, na istorijski dan, kada su Alek Vučić Weber i Ivica Halid Dačić postigli sve što su oduvek želeli za Srbe na severu Kosova. Oni na jugu nisu bitni za sad. Ali o tome drugi put.

Izašao sam u Blicu ili Mala priča o autorskim pravima

Pre no što započnem našu današnju pripovetku, moram naprosto odmah da se ogradim. Naime, potpuno sam svestan da je apsurdno da ja koji skidam mesečno stotinjak gigabajta muzike i filmova s neta govorim nekome nešto o autorskim pravima, ma šta nam ovakve slike poručivale:

No, budući da se desilo meni, naravno da sam se osećao povređeno. Pobogu, pa i ja sam sujetan kao i svako drugi. Elem, bila nam Beyoncé u Beogradu, započela kod nas svoju novu turneju. Sve sjajno i bajno, nema potrebe da posebno pišem o tome. Ali, zadesilo se da sam ja stajao blizu B-bine, oko koje je bio posebno ograđen prostor, unutar kojeg su sedeli oni najbrži, najuporniji, koji su u pretprodaji kupili karte za tih par mesta unutar i oko same bine. E sad, u Beogradu se tih (i ovih) dana zadesio i Bodyguard lično - Kevin Kostner. I zbilo se da je g. Kostner došao na koncert gospođe Karter, u pratnji MekDžija, te sam ja naravno kao i svaka internet-whore njih lepo slikao i odmah (sada odmah) okačio na instagram:

I onda su sliku lajkovali razni ljudi i tu bi se sve moglo završiti.

Nepristojne ponude „Velikog brata“

Ukoliko ste prevodilac u Srbiji, sigurno ste već bili u situaciji da vam neko traži da neki posao uradite u nenormalnim uslovima i u sumanuto kratkom roku, ubeđujući vas da „tu nema mnogo posla“, uz obavezno „lako ćeš ti to“, „ma šta je to za tebe“ i slične fraze. Naravno, novac koji uz to nudi ne samo da nije u skladu sa kratkim rokom, nego ne odgovara mi stvarnoj ceni posla. O rokovima isplate tek da ne govorimo.

Ja sam bio nebrojeno puta u takvim situacijama, ali ono o čemu večeras pišem prevazilazi sav bezobrazluk potencijalnih poslodavaca s kojima sam ikad imao posla zajedno.