Upravo sam se vratio iz paralelne stvarnosti. Znam ja da ona postoji, trudim se da je ignorišem, ali eto, nekad me ni krivog ni dužnog uhvati. Naime, večeras sam bio na promociji ruskog prevoda knjige „Srpski general Ratko Mladić - Sudbina branioca otadžbine“ autorke Ljiljane Bulatović u Ruskom domu. Otkud tamo? Navukli me! Poznanik, dirigent iz Bijeljine, reče mi danas kako njegov hor (Libero se zove) nastupa večeras u Ruskom domu, saznam usput da je neka promocija večeras, pomislim „pa dobro, post je, verovatno je neka duhovna tema“, zamenim smene na poslu, odem tamo... kad eto. Mladić. Baš danas, na istorijski dan, kada su Alek Vučić Weber i Ivica Halid Dačić postigli sve što su oduvek želeli za Srbe na severu Kosova. Oni na jugu nisu bitni za sad. Ali o tome drugi put.
Moj insekt mi je govorio da ne ostajem, ali hajde kad sam već tu da čujem hor, a i da čujem te ljude šta će da pričaju. Iako sam u toku večeri dobio nekoliko rakova mozga (uspešno izlečenih izlaskom na ulicu), ipak sam zadovoljan što sam bio, čuo, i pravio se da aplaudiram. Doduše, gospođa Bulatović je divna i priča s jednom takvom toplinom da joj nikako ne mogu zameriti što se bavi temama kojim se bavi. I onda sam, nažalost, počeo da razmišljam. Prvo nas je na početku pesnikinja Ranka Srdić razgalila jednom pesmom koja je posvećena majci Ratka Mladića. Evo da pogledamo:
Moj insekt mi je govorio da ne ostajem, ali hajde kad sam već tu da čujem hor, a i da čujem te ljude šta će da pričaju. Iako sam u toku večeri dobio nekoliko rakova mozga (uspešno izlečenih izlaskom na ulicu), ipak sam zadovoljan što sam bio, čuo, i pravio se da aplaudiram. Doduše, gospođa Bulatović je divna i priča s jednom takvom toplinom da joj nikako ne mogu zameriti što se bavi temama kojim se bavi. I onda sam, nažalost, počeo da razmišljam. Prvo nas je na početku pesnikinja Ranka Srdić razgalila jednom pesmom koja je posvećena majci Ratka Mladića. Evo da pogledamo:
Osim što dakle Mladićevu majku poredi s vilom i upisuje je već u legendu, na kraju se seti i Gospoda. A i sva ta rima i način izvođenja nekako me više podsećaju na turbofolk u pokušaju. Ili na neku Evroviziju recimo. Taman recital traje oko tri minuta. Ako ga malo ubrzamo, paše u evrovizijsku normu. Inače, jedna druga, muška osoba, mnogo višeg ranga od gospođe Srdić, poredila je Karadžićevu majku s Bogorodicom. Bez ulaženja u to šta je Ratko Mladić radio, ili nije radio, ovakvo stihoklepanje i veličanje naprosto je neprimereno i dođe kao šamar majkama sinova koji su poginuli braneći njihovo i naše pravo na postojanje. Mladić je ostao živ i zdrav i dugo godina se krio, a opijeni narod željan heroja nikad se nije pitao od kojih para, dok oni nemaju pare da daju deci za sendvič u školi. Ili od kojih para živi njegova porodica, ili porodica Radovana Karadžića, drugog narodnog heroja, i otkud njegovoj ćerki pare za radio-stanicu devedesetih godina i ženi pare da otvori privatnu ordinaciju. I tako razna pitanja kojih se niko nikada nije setio, bar ne javno. Jer ipak, obrazovanje nije in, i ta istorija u koju se kunemo i na koju se pozivamo isto ne mora baš da se zna, pa što bismo onda znali da se heroji u prošlosti nisu krili? Ili još bolje: kad smo već toliko pobožni da Rođenje Hristovo slavimo uz pucnjavu i bacanje bombi (da, dobro ste pročitali), kako to da takve ljude toliko veličamo, a zaboravljamo na žrtvu? Da li se On, jedini vredan tolikog uzdizanja u hrišćanskim ustima, da li se On krio od nepravednog suda? Da li je on imao jatake koji su ga krili, da li se on obrijao, uzeo ime David i negde se tajno bavio stolarstvom? Ne. Hristos je otišao kao jagnje na zaklanje, potpuno nevin i dao da ga razapnu. Nije se krio. Nije se čak ni branio. Ko smo onda mi, braćo hrišćani, da nekoga ko se krije i živi od nekih para koje su došle ko zna od kuda i pripadaju možda i nama samima (i našoj deci), uzdižemo takoreći na rang samog Hrista? Jeste, sad će neki od vas reći da to nije istina, ali treba videti koliko se puta pominje ime njihovo, a koliko ime Njegovo. I kako možemo biti toliko slepi da i u svetlu informacija kako su političari koji su zavađali narod, čije su vojske ratovale, zapravo sarađivali protiv tog istog naroda, ostajemo pripijeni kao pijan uz plot uz mitsku priču o herojima koji su nas spašavali? Evo jedan mali video koji govori mnogo toga:
Ko želi da vidi celu emisiju, evo:
Svejedno dakle na kojoj ste strani, ne možete, a da se ne zapitate... ukoliko još mislite, tj.
Posle pesnikinje usledili su još razni gosti, između ostalog i jedan general iz Republike Srpske, koji je tvrdio kako kada se kaže „general“ to sada odmah znači - Ratko Mladić. Čak je rekao da je Mladić najbolji vojskovođa u Srba od vojvode Mišića do danas i da se nada da će doživeti spomenik Mladiću s natpisom „zahvalna otadžbina“. Pa dobro.
Jedan Rus, predsednik ruskog komiteta za odbranu i podršku Ratku Mladiću, pričao je nešto o tome kako je bio u Dumi, kako su oni sad pokrenuli inicijativu da Rusija uloži veto, da se Haški sud zabrani, odnosno da se blokira njegov rad, i taman kad sam pomislio „a što se to do sad nije desilo?“, on reče kako je danas Rusija mnogo jača zemlja nego pre dvadeset godina. I nešto je pričao kako danas suđenja više nisu tajna, valjda isto nekim ruskim postignućem, a ja se nešto ne sećam da su ikad i bila tajna (osim pojedinih zasedanja, čega ima u svakom sudu na svetu). I masa u delirijumu, eto braća Rusi će da nam pomognu, bravo mi, bravo oni, Vučić izdajnik! A mene ovih dana u stanu muče buba-Rusi, nikako ne mogu da ih se rešim (ranije sam imao buba-Švabe, pa sam ih oterao) i kontam kako to nije mnogo različito od stanja na terenu, i buba-Rusi i buba-Švabe hoće samo da nas isisaju za svoju korist, bez ikakvih emocija, što je u svetu ekonomije i profita kakav je današnji zapravo potpuno normalno, ali mi smo glupi pa se primamo kao saučešće. Na to još dodamo hor koji peva „Ihav, kozak“, „Tamo daleko“ i stari ruski multi-platinasti hit „Kaljin, kaka ljin, Kaljin, kaka ljin“ i delirijum je potpun.
No, vratimo se samom Ratku Mladiću. Ne ulazeći dakle u to šta je on radio ili nije radio, šta je naredio, a šta nije, jasno je da jedan čovek prvo ne može da kontroliše svakog pojedinačnog vojnika na terenu (koji, iako dobro programiran, ima svoj sopstveni mozak i volju, pa može naprasno da odluči da nekog i bez naređenja siluje, valjda), a drugo, jasno je da je on radio samo ono za šta je treniran celog svog života: branio je suverenitet i teritorijalni integritet (sic!) zemlje u kojoj je odrastao, koja ga je stvorila i za koju je radio. Ja imam slobodu da tako nešto kažem jer imam jednog takvog u najbližem okruženju - svog oca - koji, čini mi se, ni danas dan ne može da svari sve što se izdešavalo u poslednjih dvadeset godina. Vojno lice od 1974, moj otac je bio u ratu u Hrvatskoj, u ratu u Bosni, i pomagao je kome je stigao. Zapravo, dok smo bili u izbeglištvu u Nemačkoj, moja pokojna majka je ležala u bolnici sa devojkom iz Bosne koja je, čuvši joj prezime, pitala da li zna Jevrema Tanića. Mama joj je na to odgovorila da joj je to bivši muž. Devojka je bila ushićena (a bila je muslimanka, inače, čisto da se zna), jer je upravo zahvaljujući mom ocu završila u Nemačkoj. Naime, srpska vojska je kod Doboja dovela muslimanske civile u kasarnu - kako kaže moj otac, da ih zaštiti. U svakom slučaju, ta devojka, njeni roditelji i mlađi brat bili su među tim civilima, i moj otac je na kraju je nekako sredio da oni budu pušteni da beže za Nemačku. Nije sad ni bitno kako su detalji izgledali. Krucijalno je to da se svako snalazio u datoj situaciji kako je umeo. I sad, pošto su Srbi opštepriznati kao zločinci, treba li ja mom Jevremu, koji je samo radio svoj posao, nije direktno, izbliza, 1-na-1 ubio nikog, branio svoj narod i već pomenutu zemlju, da kažem da je on zapravo zločinac?
No, mislim da neko ko nije istovremeno na obe strane ne može ni da pojmi strahotu i paradoks takvog jednog rata. Ironično je da je sam Milošević jednom u intervjuu CNN-u izjavio kako u građanskom ratu nema nevine strane. I to je tačno. Jer vidite, polovina moje rodbine su muslimani. S te strane ima i brakova koji su muslimansko-hrvatski, dakle obojeni smo svim bojama Benetona. U mom stanu, koji je nadgledao mahalu u kojoj su stanovali svi moji ujaci i druga rodbina, ugnezdio se srpski snajperista. Logično, muslimanske snage su na isti ispalili zolju. I da li ja sad treba da se ljutim na njih? Možda je upravo uništenje mog stana spasilo živote mojim ujacima, ujnama, braći i sestrama? I tako i danas, kad odem kod jednih, oni kukaju kako su ih muslimani proterali (kao što i jesu), kad odem kod drugih, oni kukaju kako su ih Srbi proterali (kao što i jesu)... i šta ja svima njima da kažem? Treba li ja dakle mom dedi, koji je zajedno s mojim mlađim bratom i bakom preživeo zahvaljujući srpskim snagama da tupim o tome kako je Mladić možda ipak odgovoran za zločine? I treba li možda mojim prijateljima Nihadu i Midhatu iz Bratunca, s kojima sam delio strahote izbeglištva u Nemačkoj (da, kad imaš deset godina, ostavio si sve svoje za sobom, nalaziš se u stranoj zemlji u kojoj ne znaš jezik i nemaš ništa i čekaš da ti država pokloni nešto, to su strahote), čiji je otac ubijen 1992, a koji danas slave Nasera Orića, da tupim o tome kako je on zločinac? Oni su iz svoje perspektive baš zahvaljujući njemu ostali živi. Kao što su neki Srbi živi zahvaljujući tom Mladiću. To što ja imam luksuz da stojim sa strane i vidim da su i Mladić i Orić zločinci (ili mogu da mislim tako), da li mi to daje za pravo da nekoga prodrmavam i ubeđujem u to? Nekoga ko je već prošao strahote? Naravno, mogu da istaknem da nije hrišćanski misliti tako, idolizovati nekoga, mrzeti druge... ali nisam vala ni ja Bog zna kakva moralna grdosija pa da mogu da popujem. Ali sam tužan. Tužan, jer ljudi ne vide kako smo svi od istih atoma, kako, što kaže Sikter-Efendija kod Draškovića, krv ne zavisi od kape koju nosiš, ni od boga kojem se moliš, ni od barjaka, ni od imena... Kako nije bitno kako se zove zemlja u kojoj živiš, pa na kraju krajeva ni kojem narodu pripadaš. Bitno je, što reče Patrijarh Pavle - BITI ČOVEK. Neki samo do kraja života ne nauče šta je to. A i ne zanima ih mnogo, kada vide koliko to žrtve zahteva (a setimo se još jednom kakvu je žrtvu podneo Onaj u kojeg navodno verujemo, Onaj koji je savršen Bog i savršen Čovek istovrmeno). Tužan sam što je bilo potrebno 19 godina da posetim grob svog brata koji je u selu odakle je moj otac, a koje je sada naseljeno besnim izbeglicama iz Srebrenice, koje su kamenovale bilo kakav autobus iz Republike Srpske koji se približi groblju i selu, pa makar bio i u pratnji UNPROFOR-a, ili bilo koga ko priđe groblju. 19 godina da posetim grob brata čiji je spomenik bez ikakvih verskih i nacionalnih obeležja. Tužan sam što su na tom istom groblju razlupani spomenici na grobovima rudara poginulih u nesreći u Mramoru 1990 - jedan od njih moj stric - a koji nikakve veze s ratom nisu imali. Tužan sam što ljudi ne vide kako su nam životi kratki i kako je zapravo zločin po sebi vrteti se kružnim tokom ratovanja iz generacije u generaciju. Što ne vide BESMISAO ratovanja. Što ne vide smrt ili su ravnodušni na nju. Ili je čak priželjkuju. Za druge, naravno. Što ne umemo prepoznati čoveka u drugom. I što smo glupi i nasedamo uporno na priče političara koji sede u svojim udobnim foteljama i putuju po belom svetu, druže se, jedu jagnjetinu, zajedno štipaju pevaljke za dupe i ’vataju ih za sisu, a mi se koljemo i nabijamo na kolac virtuelno na vascelom internetu gde je komunikacija omogućena, a vala ni uživo ne ostajemo dužni jedni drugima razbijenih noseva i lobanja. I žalosno je što još ima među nama onih koji to čak i shvate, a i dalje podržavaju bagru koja nam prodaje maglu. U tom svetlu, pojave poput Mladića su takoreći čista kolaterala.
